Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Vesālija, u Velikom gaju, u dvorani sa šiljastim krovom. U isto vreme je poštovani Visākha Pañćāliputta u sali za okupljanje na različite načine upućivao, podsticao, nadahnjivao i ohrabrivao druge monahe svojim govorom o Dhammi, izloženim rečima uglađenim, jasnim, preciznim, koje dobro izražavaju značenje. Onda uveče, Blaženi izađe iz osame, pa opet otide do sale za okupljanje. Kada je stigao, sede na unapred pripremljeno mesto, pa ovako reče monasima: „Monasi, ko je to na različite načine upućivao, podsticao, nadahnjivao i ohrabrivao druge monahe svojim govorom o Dhammi, izloženim rečima uglađenim, jasnim, preciznim, koje dobro izražavaju značenje?” „Bio je to poštovani Visākha Pañćāliputta, poštovani gospodine.” Na to se Blaženi ovako obrati poštovanom Visākha Pañćāliputti: „Dobro je, dobro je, Visākha! Dobro je da tako upućuješ monahe govorom o Dhammi.” Tako reče Blaženi. A kada je Srećni to izgovorio, i ovo dodade Učitelj: „Kada je mudar čovek među budalama, oni ga ne prepoznaju ukoliko ne progovori; ali ga prepoznaju ako govori, ukazujući na stanje besmrtnosti. Takav i treba da zbori i objašnjava Dhammu, takav treba da visoko podigne barjak mudraca. Dobro izgovorene reči jesu upravo to: jer mudrima Dhamma jeste barjak.”

1. Monasi

Nanda