Sāriputta, ima asketa i brahmana koji zastupaju ovako učenje, ovakvo gledište: ’Sve dok je taj dobri čovek još uvek mlad, crne kose i obdaren blagoslovom mladosti, u najboljim godinama, sve dotle je savršen u svojoj mudrosti. Ali kad taj dobri čovek ostari, postane vremešan, stavi na leđa breme godina, poodmakne stazom života i stigne do njenog poslednjeg dela, kada bude imao osamdeset, devedeset ili sto godina, tada je sjaj njegove mudrosti izgubljen.’ Ali ne treba tako misliti. Ja sam sada star, vremešan, na leđima mi je breme godina, poodmakao sam stazom života i stigao do njenog poslednjeg dela: osamdeset mi je godina. A sad zamisli da sam imao četiri sledbenika od po sto godina, savršene u svesnosti, prijemčivosti, pamćenju i sjaju mudrosti. I baš kao što vešt strelac, izvežban, umešan i proveren, s lakoćom može da odapne strelu kroz senku palme, zamisli da oni isto tako lako vladaju svojom svesnošću, prijemčivošću, pamćenjem i mudrošću. Zamisli, dalje, da su me oni neprekidno ispitivali o četiri temelja svesnosti i da sam ja odgovarao, a oni pamtili svaki odgovor i nikada nisu postavljalidopunska pitanja ili pravili pauzu, sem da jedu, piju, obave nuždu i odmore se kako bi odagnali umor i pospanost. Pa ipak se Tathāgatino izlaganje o Dhammi, njegovo tumačenje elemenata Dhamme i njegovi odgovori na pitanja ne bi još okončali,