Monasi, zamislite čoveka koji dođe s motikom i košarom pa kaže: ’Ukloniću svu ovu zemlju dokle god je vidite.’ I onda krene da kopa sad ovde, sad tamo, da nasipa sad tu, sad tamo, pljuje sad tu, sad tamo, urinira sad tu, sad tamo, govoreći: „Zemljo nestani, zemljo nestani!” Šta mislite, monasi? Može li taj čovek ukloniti svu ovu zemlju dokle god je vidite?” „Sigurno da ne, poštovani gospodine.” „A zašto?” „Zato što je ova zemlja duboka i ogromna; ona se nema gde ukloniti. I na kraju će taj čovek ostati samo umoran i razočaran.” „Isto tako, monasi, postoji pet načina govora kojim drugi mogu da vam se obraćaju: govor može biti u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku, istinit ili lažan, blag ili grub, da vodi ka dobrobiti ili ka šteti, izgovoren sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene u pravom trenutku i u pogrešnom trenutku; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti istinite ili lažne; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti blage ili grube; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu voditi ka dobrobiti ili ka šteti; kad vam se drugi obraćaju, njihove reči mogu biti izgovorene sa srcem punim ljubavi ili punim mržnje. Zato, monasi, ovako treba sebe da vežbate: ’Naši umovi će ostati neokrznut i nećemo izgovoriti nijednu lošu reč; bićemo puni saosećanja za dobrobit drugoga, uma ispunjenog ljubavlju, bez mržnje u sebi. Živećemo prožimajući takvu osobu umom punim ljubavi, i to počevši od nje, živećemo prožimajući čitav ovaj svet umom punim ljubavi, prepunim, uzvišenim, nemerljivim, bez neprijateljstva i bez mržnje.’ Tako sebe treba da vežbate, monasi.