Razmišljajući o ovome, um moj beše skloniji nedelovanju nego podučavanju Dhamme. A onda, monasi, Brahmā Sahampati, shvativši o čemu razmišljam, pomisli: ‘Ovaj svet biće izgubljen, ovaj svet će nestati, jer um Tathāgate, plemenitog i potpuno probuđenog, skloniji je nedelovanju nego podučavanju Dhamme.’ Na to, hitro kao kad bi snažan čovek ispružio savijenu ruku ili savio ispruženu ruku, Brahmā Sahampati nestade u Brahminom svetu i pojavi se preda mnom. Prebacivši gornji ogrtač preko jednog ramena, u znak poštovanja sklopi dlanove u mom pravcu i reče: ‘Poštovani gospodine, neka Blaženi podučava Dhammu, neka Uzvišeni podučava Dhammu. Postoje bića sa tek malo prašine u očima, koja propadaju jer nisu čula Dhammu. Biće onih koji će razumeti Dhammu.’ Tako je govorio Brahmā Sahampati, a zatim nastavi: ‘U Magadhi su se do sada pojavljivala pogrešna učenja, onih nečistog uma. Otvori vrata Besmrtnog! Neka čuju Dhammu koju Prečisti pronađe. Kao što neko na vrhu planine ljudski rod vidi svuda unaokolo, tako i ti, o Mudri, svevideći mudrače, podigni visoku palatu istine. Neka Patnjom nedodirnuti pogleda ljudski soj, u patnju uronjen, rođenjem i smrću savladan. Ustani, junače, pobedoniče u bici, i kreni svetom ovim, kojem ništa ne duguješ. Neka Blaženi istinu tu podučava, uvek će biti onih koji će je razumeti.’
