„Zamislite, monasi, čoveka koji ide putem i naiđe na ogromnu vodu, čija je ova obala strma i opasna, dok je druga obala sigurna i bez ikakve opasnosti. Ali nema nikakvog plovila ili mosta da tu vodu pređe. I čovek pomisli: ’Ovo je ogromna voda, čija je ova obala strma i opasna, dok je druga obala sigurna i bez ikakve opasnosti. Ali nema nikakvog plovila ili mosta da tu vodu pređem. Kako bi bilo kad bih nakupio trske, pruća, granja i lišća pa od njih napravio splav, te nošen tim splavom, veslajući i rukama i nogama, bezbedno stignem na drugu obalu?’ Tako i učini. Pošto je prešao vodu i stigao na drugu obalu, možda pomisli: ’Ovaj mi je splav zaista mnogo pomogao. Nošen njime, veslajući i rukama i nogama, bezbedno sam stigao na drugu obalu. Kako bi bilo da ga natovarim na leđa ili rame i ponesem sa sobom?’ Šta mislite, monasi? Ako tako uradi, hoće li čovek postupiti s tim splavom onako kako bi trebalo?” „Sigurno da ne, poštovani gospodine.” „A šta bi onda, monasi, trebalo da učini kako bi sa tim splavom postupio onako kako bi trebalo? Pošto je, monasi, prešao vodu i stigao na drugu obalu, možda pomisli: ’Ovaj mi je splav zaista mnogo pomogao. Nošen njime, veslajući i rukama i nogama, bezbedno sam stigao na drugu obalu. Kako bi bilo da ga izvučem na obalu ili pustim niz vodu, a zatim krenem dalje?’ Ako tako uradi, hoće li taj čovek postupiti s tim splavom onako kako bi trebalo? Isto tako, monasi, pokazao sam vam na koji način je ovo učenje slično splavu, jer služi za prelazak, a ne za vezivanje. Monasi, kada razumete da je ovo učenje slično splavu, treba da napustite čak i to učenje, a kamoli stvari suprotne tom učenju.