Ovako sam čuo. Jednom je poštovani Mahāmoggallāna živeo u zemlji Bhagga, kraj Suṁsumāragire, u Bhesakaḷā gaju, utočištu za jelene. I tu on ovako reče monasima: „Prijatelji, monasi.” „Prijatelju,” odgovoriše oni. A poštovani Mahāmoggallāna ovako nastavi: „Prijatelji, ako monah zatraži ovako: ‘Neka me poštovani opominju, potrebno mi je da me poštovani opominju’, i pored toga, ako je težak za opominjanje i ima osobine koje ga čine teškim za opominjanje, ako je nestrpljiv i uputstva ne shvata kako treba, tada njegovi saputnici u svetačkom životu misle da njega ne treba opominjati i upućivati, oni misle o njemu kao osobi kojoj ne treba verovati. A koje ga osobine čine teškim za opominjanje? (1) Kad monah ima loše želje i njime vladaju loše želje, to je osobina koja ga čini teškim za opominjanje. (2) Zatim, kad monah sebe hvali, a druge kudi, to je osobina koja ga čini teškim za opominjanje. (3) Zatim, kad je monah besan i savladan besom, to je osobina koja ga čini teškim za opominjanje.