A kako to razumevanje, plemenito i oslobađajuće, navodi monaha da vežba u skladu s njim, kako bi potpuno uklonio patnju? Tako što monah, otišavši u šumu, do podnožja drveta ili prazne kolibe, razmišlja ovako: „Postoji li kakva neuočena opsednutost u meni koja bi mogla toliko zaokupiti moj um te ne mogu znati ili videti stvari kakve zaista jesu?” Ako je monah opsednut strašću za zadovoljstvima čula, tada njegov um jeste opsednut. Ako je opsednut zlovoljom, tada njegov um jeste opsednut. Ako je opsednut tromošću i tupošću, tada njegov um jeste opsednut. Ako je opsednut uznemirenošću i kajanjem, tada njegov um jeste opsednut. Ako je opsednut sumnjičavošću, tada njegov um jeste opsednut. Ako je monah zadubljen u spekulacije o ovome svetu, tada njegov um jeste opsednut. Ako je monah zadubljen u spekulacije o onome svetu, tada njegov um jeste opsednut. Ako se monah svađa i prepire, ako zapada u rasprave te ranjava druge rečima kao bodežima, tada njegov um jeste opsednut. On razume ovako. „Ne postoji bilo koja neuočena opsednutost u meni koja bi mogla toliko zaokupiti moj um da ne mogu znati ili videti stvari kakve zaista jesu. Moj um je spreman da se probudi za istine.„ To je prvo znanje koje je dosegao, plemenito, transcendentno, nepoznato običnim ljudima.