Otišao bih četvoronoške do kravlje ispaše kad bi stoka bila isterana, a čobanin je ostavio, i hranio sam se izmetom teladi što još sisa. I sve dok bih imao sopstvenog izmeta i urina, hranio sam se sopstvenim izmetom i urinom. Takva je bila moja velika praksa hranjenja nečistim. Zašao bih u nekakvu zastrašujuću šumu i boravio tamo – šumu toliko strašnu u kojoj bi se običnom čoveku od straha kosa dizala na glavi, ukoliko nije oslobođen strasti. I kad bi došle hladne noći tokom ‘osmodnevnog perioda mraza’, boravio bih noću na otvorenom, a preko dana u šumi. Poslednjeg meseca sezone vrućina preko dana bih boravio na otvorenom, a noću u šumi. A onda mi se odjednom javiše ovi stihovi, koje nikada do tada nisam čuo: ‘Promrzao noću i spržen danju, sam u jezovitim šumama, nag, bez vatre kraj koje bi seo, mudrac ipak svoje traganje nastavlja.’ Krevet bih načinio na mestu za spaljivanje leševa, kosti bih stavio kao jastuk pod glavu. A pastiri bi dolazili i pljuvali po meni, mokrili po meni, bacali đubre na mene i boli me štapovima u uho. Pa ipak se ne sećam da se ikada u mom umu javila loša misao (mržnje) prema njima. Takvo je bilo moje boravište u spokojstvu.