A sad, monasi, recimo da čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ’Žrtva sam rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje.’ I kad je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali nije zadovoljan tim dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom; njegova namera nije ostvarena… I kako je marljiv, usavršava se u vrlini. Zadovoljan je usavršenošću u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga ne hvali sebe, niti kritikuje druge. Ne postaje opijen usavršenošću u vrlini, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, usavrši se u koncentraciji. Zadovoljan je usavršenošću u koncentraciji i njegova namera biva ostvarena. Na osnovu toga sebe hvali, a kritikuje druge ovako: ’Koncentrisan sam, um mi je sjedinjen, ali ovi drugi monasi su nepažljivi, njihov um je rastresen.’ Tako postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, sve više je nemaran, osvaja ga nemar. Pošto je nemaran, živi u patnji.