Na to monahinja Āḷāvika pomisli: „Ko je izgovorio ove stihove – ljudsko ili neljudsko biće?” I dalje pomisli: „Māra, Zli, to izgovori, u želji da u meni izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da me otera iz osame.” Tako mu monahinja Āḷāvika, razumevši: „Ovo je Māra, Zli”, odgovori stihovima: „Postoji beg u ovome svetu, koje dobro uočih svojom mudrošću. O Zli, kralju nepažljivih, Ti ne poznaješ to stanje. Zadovoljstva čula su poput dželatove sekire, sastojci bića njegov veliki panj. Ono što nazivaš čulnom radošću, za mene je postalo ne-radost.” Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Āḷāvika me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu. Monahinje Somā Kraj Sāvatthīja. Jednoga jutra monahinja Somā se obukla, uzela svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, pa krenula put Sāvatthīja da prosi hranu. A kad je isprosila hranu u Sāvatthīju i vratila se, posle obroka, otide ona do Slepčevog gaja da tu provede ostatak dana. Kada je zašla u njega, sede u podnožje nekog drveta da tu provede ostatak dana. Tu joj Māra, Zli, u želji da u monahinji Somi izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da joj naruši koncetraciju, priđe i obrati joj se ovim stihovima: „Teško je postići ono stanje koje treba da dostignu mudraci. Ne može ga doseći žena, sa to malo svoje pameti.”