Jednom je velika grupa monaha boravila u zemlji Kosala, u gustoj šumi. Razuzdani, bahati, ćudljivi, bučni, razgovarali su o svemu i svačemu, nepažljivi, bez jasnog razumevanja, rastreseni, nekontrolisanog uma. Tada božanstvo koje je nastanjivalo tu gustu šumu, osetivši milosrđe prema tim monasima, želeći im dobro, u želji da u njima probudi osećaj neodložnosti, približi im se i obrati sledećim stihovima: „U prošlosti življahu srećni, monasi, Gotamini učenici. Bez želja su išli u prošenej hrane, bez želja svoja boravišta odabirali. Razumevši prolaznost ovoga sveta, na kraj patnje oni stigoše. A sada k'o nekim kmetovima slični, teškima za izdržavanje učiniše sebe. Najedu se, pa opet legnu da spavaju, opijeni onim što jeste tuđe. Odajući poštovanje monaškoj zajednici, obraćam se samo nekima od vas ovde: oni su odbačeni, bez zaštitnika, i kao takvi mrtvacima slični. Ovo što rekoh jeste upućeno oni koji u nemaru žive. Jer onima koji marljivi žive ja ponizan odajem poštovanje.” Tada te monahe, podstaknute rečima božanstva, preplavi osećaj neodložnosti vežbanja.

1. Šuma

Kradljivac mirisa