Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sākete, u Añđana gaju, utočištu za jelene. Kad je jednom noć bila na izmaku, mlado božanstvo Kukudha, izuzetne lepote, dođe do Blaženog i obasja svojim sjajem čitav Añđana gaj. Kad je stiglo, pokloni se Blaženom, pa stade sa strane. Stojeći tako sa strane, to božanstvo ovako reče Blaženome: „Raduješ li se, asketo?” „A zbog kakvog to dobitka, prijatelju?” „Tuguješ li, onda, asketo?” „A zbog kakvog to gubitka, prijatelju?” „Ti se, onda, sketo, niti raduješ, niti tuguješ?” „Tako je, prijatelju.” „Nadam se da te ništa ne muči, monaše, nadam se da u tebi ushućenja nema. Nadam se da kada sediš potpuno sam, da te nezadovoljstvo ne obuzima.” „Zaista me ništa ne muči, duše, ali ni ushićenja u meni nema. A kada sedim potpuno sam, nezadovoljstvo mene ne obuzima.” „Kako to da te ništa ne muči, monaše, kako to da u tebi ushućenja nema. Otkuda to da kada sediš potpuno sam, da te nezadovoljstvo ne obuzima?” „Iz potištenosti ushićenje se rađa, iz ushićenja, pak, potištenost. Kao monaha bez ushićenja i potištenosti, takvog bi trebalo da me znaš, prijatelju.” „Posle toliko vremena vidim brahmana, potpuno ohlađenog; monaha bez ushićenja i potištenosti, koji je nadišao sve vezanosti za ovaj svet.”

2. Anāthapiṇḍika

Uttara