Kraj Sāvatthīja. Jednoga jutra monahinja Vađirā se obukla, uzela svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, pa krenula put Sāvatthīja da prosi hranu. A kad je isprosila hranu u Sāvatthīju i vratila se, posle obroka, otide ona do Slepčevog gaja da tu provede ostatak dana. Kada je zašla u njega, sede u podnožje nekog drveta da tu provede ostatak dana. Tu joj Māra, Zli, u želji da u monahinji Vađiri izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da joj naruši koncetraciju, priđe i obrati joj se ovim stihovima: „Ko je tvorac ovoga bića? gde li je tvorac ovoga bića? Gde je ovo biće nastalo i gde ono nestaje?” Na to monahinja Vađirā pomisli: „Ko je izgovorio ove stihove – ljudsko ili neljudsko biće?” I dalje pomisli: „Māra, Zli, to izgovori, u želji da u meni izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da mi naruši koncentraciju.” Tako mu monahinja Vađirā, razumevši: „Ovo je Māra, Zli”, odgovori stihovima: „Otkud to da govoriš o ’biću’? Māra, jesi li u to čvrsto ubeđen? Ovo je samo hrpa raznih sastojaka: nigde tu biće naći nećeš. Baš kao što se za sklop delova koristi reč ‘kočija’, isto tako kada postoje sastojci, uobičajeno je da ih ’bićem’ nazivamo.