Dok ih podučava tako, oni slušaju njegove skladne rečenice. Nadahnutog uma, razgaljeni njegovim prekrasnim glasom zvonkim i umilnim, monasi u tišini slušaju.”

1. Vaṅgīsa

Pavāraṇā Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Istočnom parku, u palati Migārine majke, zajedno sa velikom grupom monaha, od kojih su svi bili arahanti. Na dan predanosti, petnaestog dana u mesecu, Blaženi je sedeo na otvorenom, okružen monaškom zajednicom, kako bi obavili ceremoniju pozivanja (pavāraṇā). Osmotrivši pogledom ćutljivu zajednicu monaha, Blaženi im reče: „Hajde sada, monasi, pozivam vas (da mi kažete): da li mi zamerate išta u pogledu dela učinjenih telom ili govorom?” Kada to bi rečeno, poštovani Sāriputta ustade sa svog mesta i prebacivši gornji ogrtač preko jednog ramena, u znak poštovanja sklopi dlanove u pravcu Blaženoga i reče: „Poštovani, ne zameramo Blaženom ništa u pogledu dela učinjenih telom ili govorom. Jer Blaženi jeste onaj koji utire još neutrti put, stvara još nestvoreni put, objavljuje još neobjavljeni put. On poznaje put, razume put, vičan je putu. A njegovi učenici sada žive sledeći taj put i njime su potom ovladali. I ja, poštovani, pozivam Blaženog (da mi kaže): da li mi Blaženi zamera išta u pogledu dela učinjenih telom ili govorom?”