Kraj Sāvatthija. U isto vreme monah Kokālika je živeo bolan, u mukama, teško bolestan. I kad je jednom noć bila na izmaku, nezavisni brahmā Tudu, izuzetne lepote, dođe do monaha Kokālike i obasja svojim sjajem čitav Đetin gaj. Pošto je stigao, zadrža se u vazduhu, pa reče monahu Kokāliki: „Kokālika, pouzdaj se u Sāriputtu i Moggallānu. Sāriputta i Moggallāna su ispunjeni vrlinama.” „Ko si ti, prijatelju?” „Ja sam nezavisni brahmā Tudu.” „Zar te nije, prijatelju, Blaženi proglasio za nepovratnika? Pa zašto si onda došao ovamo? Vidiš li koliko si zastranio!” (Brahmā Tudu:) „Čovek kada se rodi, rađa se sa sekirom u ustima. Njome budala sebe seče, kad god izgovara loše reči. Ko hvali onoga koga treba kuditi, ili kudi onoga koga treba hvaliti, taj ustima sakuplja zlu sreću i zbog nje pravu sreću ne nalazi. Malena je ta zla sreća, gubitak imetka zbog kocke. Čak i da izgubi sve, pa i sebe samog, mnogo je veća druga zla sreća: kad neko prema Srećnima um zatrovan mržnjom gaji. Stotinu hiljada nirabuda, i još trideset šest, i pet abuda, u čistilište ide onaj ko kudi plemenite, usmerivši zao govor i um protiv njih.”

1. Prvo poglavlje

Kokālika (2)