„Ne zameram ti, Sāriputta, ništa u pogledu dela učinjenih telom ili govorom. Ti si mudar, Sāriputta. Ti, Sariputta, poseduješ veliku mudrost, široku mudrost, radosnu mudrost, brzu mudrost, oštru mudrost, prodornu mudrost. Baš kao što najstariji sin vladara koji pokreće točak istine ispravno nastavlja da okreće točak koji je pokrenuo njegov otac, isto tako i ti, Sariputta, ispravno nastavljaš da okrećeš nenadmašni točak Dhamme koji sam ja pokrenuo.” „Ako mi Blaženi ne zamera ništa u pogledu dela učinjenih telom ili govorom, da li nešto zamera ovoj velikoj grupi monaha?” „Ne zameram, Sāriputta, ništa ovoj velikoj grupi monaha. Jer od ovih pet stotina monaha, šezdeset monaha poseduje tri znanja, šezdeset monaha poseduje šest moći, šezdeset monaha je oslobođeno na oba načina, a ostali su oslobođeni mudrošću.” Na to poštovani Vaṅgīsa ustade sa svog mesta i prebacivši gornji ogrtač preko jednog ramena, u znak poštovanja sklopi dlanove u pravcu Blaženoga i reče: „Javilo mi se nadahnuće, Blaženi! Javilo mi se nadahnuće, o Srećni!” A Blaženi mu reče: „Onda izrazi svoje nadahnuće, Vaṅgīsa.” Tada Vaṅgīsa ovim prigodnim stihovima pohvali Blaženog u njegovom prisustvu: