Gospodar sam svoga uma, Osnove duhovne snage do kraja razvih, oslobođena sam okova svake vrste: a ni tebe se ne plašim, prijatelju” Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Uppalavaṇṇā me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu. Monahinje Ćālā Kraj Sāvatthīja. Jednoga jutra monahinja Ćālā se obukla… da tu provede ostatak dana. Tu joj Māra, Zli, u želji da u monahinji Ćāli izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da joj naruši koncetraciju, priđe i obrati joj se ovim stihovima: „Šta ti ne odobravaš, monahinjo?” „Ne odobravam, rođenje, prijatelju.” „A zašto ne odobravaš rođenje? Jednom rođeni, u zadovoljstvima čula uživamo; Ko te je nagovorio na to: ’Monahinjo, ne odobravaj rođenje’?” „Onome ko je rođen predstoji smrt; jednom rođeni, nailazimo na patnje: vezanost, ubistvo, nesreće. Otuda ne treba da odobravamo rođenje. Buda je podučavao Dhammi, nadilaženju rođenja; da bih se oslobodila svake patnje, učvrsti me on u istini. Jer ona bića što žive u svetu oblika, i ona što su u svetu bez oblika – pošto ne razumeju utrnuće, putuju, bez prestanka, iz života u život.” Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Ćālā me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu. Monahinje Upaćālā