„Zašto tu sediš sama, lica suzama oblivenog, kao majka kojoj je umrlo čedo? U ovu šumu si se sama zaputila, da li to za muškarcem tragaš?” Na to monahinja Kosāgotamī pomisli: „Ko je izgovorio ove stihove – ljudsko ili neljudsko biće?” I dalje pomisli: „Māra, Zli, to izgovori, u želji da u meni izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da mi naruši koncentraciju.” Tako mu monahinja Kosāgotamī, razumevši: „Ovo je Māra, Zli”, odgovori stihovima: „Smrti sinova mojih daleko su za mnom, traganje za muškarcem je okončano. Ne tugujem, niti plačem, a ni tebe se ne plašim, prijatelju. Ushićenje svim i svačim presahlo je, mrak gusti razvejan je. Pobedivši armiju smrti, živim lišena svake nečistoće.” Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Kosāgotamī me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu. Monahinje Viđayā Kraj Sāvatthīja. Jednoga jutra monahinja Viđayā se obukla… da tu provede ostatak dana. Tu joj Māra, Zli, u želji da u monahinji Viđayi izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da joj naruši koncetraciju, priđe i obrati joj se ovim stihovima: