„Tako si mlada i lepa, a i ja sam u cvetu mladosti. Hajde, damo plemenita, uživajmo u muzici pet instrumenata.” Na to monahinja Viđayā pomisli: „Ko je izgovorio ove stihove – ljudsko ili neljudsko biće?” I dalje pomisli: „Māra, Zli, to izgovori, u želji da u meni izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da mi naruši koncentraciju.” Tako mu monahinja Somā, razumevši: „Ovo je Māra, Zli”, odgovori stihovima: „Oblike i zvukove, ukuse i mirise, dodire koji ushićuju um: sve ti ih vrlo rado vraćam, Jer meni, o Māra, više ne trebaju. Zgađena sam i postiđena ovim gnjilim telom, podložnim propadanju, krhkom: Iščupah koren čulne želje. Kako za ona bića koja imaju oblik, tako i ona što u bezobličnom borave, i ona što dostigoše utrnuće: za sve njih je gusta tama razvejana.” Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Viđayā me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu. Monahinje Uppalavaṇṇā