„Šta misliš da kolibom zovem, šta misliš da malim gnezdom zovem; šta misliš da zovem naslednicima, a šta misliš da okovima zovem?” „Majka je ta koju kolibom zoveš, a supruga ono što zveš gnezdom; sinovi su ti koje naslednicima zoveš, i kažeš mi da žudnja jeste okov.” „Dobro je da svoje kolibe nemaš, dobro je da svoje malo gnezdo nemaš; dobro je da nikoga nema da te nasledi, dobro je da si okova oslobođen.” Nandana Samiddhi Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, u parku sa toplim izvorima. Onda poštovani Samiddhi ustade u zoru i otide do toplih izvora da se okupa. Kada se okupao i izašao iz vode, ostade on u donjem ogrtaču i poče da briše svoje telo. A kada je noć bila na izmaku, neko božanstvo izuzetne lepote, dođe do poštovanog Samiddhija i obasja svojim sjajem tople izvore. Kad je stiglo, zastade u vazduhu, pa se obrati poštovanom Samiddhiju ovim stihovima: „Nisi uživao, a u prošenje hrane si krenuo, monaše; ne prosiš hranu posle uživanja. Prvo uživaj, monaše, pa onda u prošnju kreni, ne dozvoli da ti vreme prolazi!”