U Đetinom gaju, kraj Sāvatthija. Onda Blaženi… ovako reče: „Monasi, u davna vremena, Sakka, vladar bogova, obrati se svom kočijašu Mātaliju: ’Dragi Mātali, pripremi kočiju sa hiljadu upregnutih plemenitih konja. Idemo na izlet u park da gledamo lepe predele.’ ’Da, poštovani’, odgovori Mātali Sakki, vladaru bogova. Pošto je pripremio kočiju sa hiljadu upregnutih plemenitih konja, on mu javi: ’Časni gospodine, spremna je tvoja kočija sa hiljadu upregnutih plemenitih konja. Učini ono što misliš da treba.” Onda Sakka, vladar bogova, silazeći iz Veđayanta palate, sklopi dlanove i pokloni se monaškoj zajednici. Na to se kočijaš Mātali obrati Sakki, vladaru bogova, u stihovima: ’Zar da se klanjaš onima čija tela leže u smradu, koji su zaglibljeni u lešu, pogođeni glađu i žeđu? Na čemu to zavidiš njima, tim beskućnicima, Vāsava? Objasni nam život isposnika, da čujemo tvoje reči.’ (Sakka:) ’Upravo na tome im zavidim, tim beskućnicima, Mātali. Iz kojeg god sela da odu, odlaze bez osvrtanja. Ne pune svoje žitnice, ni ćupove, a ni korpe. Tragaju za onim što su drugi spremili, i na tome žive, postojani u zavetima.