1. Vaṅgīsa

Iskušenik Ovako sam čuo. Jednom je poštovani Vaṅgīsa boravio u Āḷaviju, kraj Aggāḷava svetilišta, zajedno sa svojim učiteljem Nigrodhakappom. U to vreme poštovani Vaṅgīsa je bio skoro zamonašen, tek postao beskućnik, i ostavili su ga da pazi na monaško boravište. Onda jednoga dana grupa žena, divno ukrašenih, dođoše do Aggāḷavaka parka da razgledaju boravište. Kada ih je video, u poštovanom Vaṅgīsi se javi nemir i strast mu zatrova um. Onda mu se javi ovakva misao: „Avaj, gubitak je ovo za mene, nije dobitak za mene, loše je ovo za mene, nije dobro za mene da se u meni javi nemir i strast mi zatrova um. I kako bi bilo moguće da neko drugi razveje ovaj nemir u meni i probudi zadovoljstvo? Kako bi bilo da ja sâm razvejem ovaj nemir u meni i probudim zadovoljstvo?” Učinivši upravo tako, poštovani Vaṅgīsa tom prilikom izgovori i ove stihove: „Ah, iako sam iskušenik, napustio dom i beskućnik postao, ipak me misli opsedaju, opasne misli što šalje ih Mračni.