Jednom je Sāriputta boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. U isto vreme je poštovani Sāriputta u sali za okupljanje na različite načine upućivao, podsticao, nadahnjivao i ohrabrivao druge monahe svojim govorom o Dhammi, izloženim rečima uglađenim, jasnim, preciznim, koje dobro izražavaju značenje. A monasi su tu pouku shvatili vrlo ozbiljno i posvetiti mu punu pažnju, potpuno usredsredili svoj um i slušali naćuljenih ušiju. Onda se u poštovanom Vaṅgīsi javi ovakva misao: „Poštovani Sāriputta u sali za okupljanje na različite načine upućuje, podstiče, nadahnjuje i ohrabruje druge monahe svojim govorom o Dhammi, izloženim rečima uglađenim, jasnim, preciznim, koje dobro izražavaju značenje. A monasi su tu pouku shvatili vrlo ozbiljno i posvetiti mu punu pažnju, potpuno usredsredili svoj um i slušali naćuljenih ušiju. Voleo bih da pohvalim poštovanog Sāriputtu prikladnim stihovima”. Na to poštovani Vaṅgīsa ustade sa svog mesta i prebacivši gornji ogrtač preko jednog ramena, u znak poštovanja sklopi dlanove u pravcu poštovanog Sāriputte i reče: „Nadahnut sam, prijatelju Sāriputta! Nadahnut sam, prijatelju Sāriputta!” „Onda izrazi svoje nadahnuće, Vaṅgīsa.” Na to Vaṅgīsa ovim prigodnim stihovima pohvali poštovanog Sāriputtu u njegovom prisustvu: „Duboke mudrosti, inteligentan, znalac puta istinskog i onog lažnog, Sāriputta velike mudrosti, podučava monahe Dhammi. On ih podučava ukratko, on ih podučava do detalja, glas mu umilan poput slavuja izliva nadahnjujuće reči.