Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, u Maddakućći gaju, utočištu za jelene. U to vreme stopalo Blaženog bilo je rasečeno oštrim kamenom. Snažni bolovi mučili su Blaženog, telesni osećaji koji su bili bolni, mučni, oštri, razdirući, neprijatni, iznurujući. Blaženi ih umiri tako što je ustalio svesnost i jasno razumevanje, tako da nije njima bio pometen. A Blaženi savi svoj ogrtač načetvoro i leže da desnu stranu, u lavlji položaj, jedno stopalo povrh drugog, svestan i s jasnim razumevanjem, odredivši unapred vreme kada će ustati. Na to Māra, Zli, priđe Blaženom i obrati mu se ovim stihovima: „Ležiš li tu ošamućen ili opijen stihovima? Zar je tvojih ciljeva toliko malo? Sam samcit u pustom boravištu, kakav je to snevač, taj pospanko?” (Blaženi:) „Ležim ovde, niti ošamućen, niti opijen stihovima. Svoj cilj postigoh, za mene patnje više nema. Sam samcit u pustom boravištu, ležem s ljubavlju za sva živa bića. Čak i oni grudi prostreljenih strelom žudnje, što im srca brzo, tako brzo lupaju: čak i oni sa tim strelama uspevaju da zaspe. A što ne bih ja, kad sam sebi izvadih strelu? Ne bdijem zbog brige, ne strahujem da zaspim. Dani i noći uistinu me ne pogađaju. Ne vidim opasnost propasti ni u jednom svetu. Zato ja ležem s ljubavlju za sva bića.”