Kraj Sāvatthīja. Jednoga jutra monahinja Sīsupacālā se obukla… da tu provede ostatak dana. Tu joj Māra, Zli, u želji da u monahinji Sīsupacāli izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da joj naruši koncetraciju, priđe i obrati joj se ovim stihovima: „Kojoj veri si naklonjena, monahinjo?” „Ja nisam naklonjena nijednoj veri, prijatelju.” „U ime čega si onda obrijala glavu? Izgledaš mi kao asketa, a ipak nisi naklonjena nijednoj veri. Pa zašto onda lutaš kao da si izgubljena?” „U ovome svetu svi sledbenici vera u različita mišljenja veruju. Ja ne odobravam njihova učenja, jer u Dhammu upućeni nisu. Ali postoji izdanak plemena Sakya, Probuđeni, bez premca, pobednik nad pobednicima, Māru je potčinio, a sam neporažen ostao. Svuda hodi slobodan i nevezan, pogleda kojim sve sagledava; došao je na kraj svoje kamme, oslobođen vezanosti svake. Taj Blaženi moj je učitelj i njegovom učenju sam naklonjena.” Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Sīsupaćālā me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu. Monahinje Selā