Jednom je poštovani Vaṅgīsa boravio u Āḷaviju, kraj Aggāḷava svetilišta, zajedno sa svojim učiteljem Nigrodhakappom. A poštovani Nigrodhakappa bi, pošto se vrati iz prošenja hrane, posle obeda, imao običaj da uđe u svoju kolibu i iz nje ne bi izlazio sve do uveče ili do sutradan ujutro. Jednom prilikom u poštovanom Vaṅgīsi se javi nemir i strast mu zatrova um. Onda mu se javi ovakva misao: 'Gubitak je za mene, nije dobitak za mene, loše je za mene, nije dobro za mene da se u meni javi nemir i strast mi zatruje um. I kako bi bilo moguće da neko drugi razveje ovaj nemir u meni i probudi zadovoljstvo? Kako bi bilo da ja sâm razvejem ovaj nemir u meni i probudim zadovoljstvo?” Učinivši upravo tako, poštovani Vaṅgīsa tom prilikom izgovori i ove stihove: „Napustivši zadovoljstvo i nezadovoljstvo, i na srodnike svaku misao, ni prema čemu šumu žudnji ne treba gajiti; bez strasti, bez ushićenja, to je istinski monah! Šta god da postoji na zemlji i u vazduhu, što ima oblik i u ovaj svet uključeno, sve je prolazno i propada. Razumevši istinu ovu, mudraci odlaze dalje. Ljudi se vežu za svoj posed, za ono što su videli, čuli, osetili ili pomislili. Odagnaj želju za tim, nepomućen budi: takvoga mudracem zovu, nevezanog za bilo šta ovde. Onih što upletu se u šikaru gledišta, vođeni sve dalje mislim svojim, mnogo je takvih među ljudima, što čvrsto se drže pogrešnog učenja: onaj što se ne priklanja nijednom taboru, niti lošu reč izgovara – samo takav je zaista monah!