„Ja zaista ne znam koje je vreme, ono je skriveno i ne može se videti. Zato ja prosim hranu pre uživanja, ne dozvoljavam da mi vreme prolazi!” Onda se to božanstvo spusti na zemlju i ovako reče poštovanom Samiddhiju: „U beskućnike si otišao još kao mlad, crne kose i obdaren blagoslovom mladosti, u najboljim godinama, za uživanja se nisi zanimao. Uživaj, monaše, u zadovoljstvima čula; ne ostavljaj ono što je neposredno vidljivo, kako bi išao za onim što traži vreme.” „Prijatelju, ja nisam napustio ono što je neposredno vidljivo, kako bih išao za onim što traži vreme. Napustio sam upravo ono što traži vreme, kako bih išao ka onome što je neposredo vidljivo. Jer Blaženi reče da zadovoljstva čula troše vreme, bremenita su patnjom, bremenita očajanjem i opasnost u njima je sve veća, dok je Dhammu vidljiva ovde i sada, vanvremena, poziva da je lično istražimo, praktikujemo i postanemo mudri, razumevši je svako sam za sebe.” „Ali zašto je, monaše, Blaženi rekao da zadovoljstva čula troše vreme, da su bremenita patnjom, bremenita očajanjem i opasnost u njima je sve veća? Kako je to Dhamma vidljiva ovde i sada, vanvremena, poziva da je lično istražimo, praktikujemo i postanemo mudri, razumevši je svako sam za sebe?” „Ja sam, prijatelju, nov u ovome, odskora zaređen, skoro sam u ovom učenju i pravilima. Nisam u stanju da ti to detaljno objasnim. Ali tu je Blaženi, plemeniti i potpuno probuđeni, koji živi kraj Rāđagahe, u parku sa toplim izvorima. Idi do Blaženog i pitaj ga o tim stvarima. Ono što ti on odgovori, treba dobro da zapamtiš.”