Ovako sam čuo. Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthija, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. A kad je jednom noć bila na izmaku, jedno božanstvo izvanredne lepote dođe do Blaženog, osvetlivši čitav Đetin gaj, te mu se s poštovanjem pokloni i stade sa strane. Stojeći sa strane, neko božanstvo u prisustvu Blaženog izgovori ove stihove: Ona posuda koju čovek iznese iz kuće koja je u požaru, samo ona će mu biti od koristi, ali ne i ona druga što ostade u plamenu. Isto tako kad je ovaj svet u plamenu, kad gori plamenom starosti i smrti, svoj imetak spasi davanjem, jer samo ono što je dato spašeno je. To što je dato srećan plod donosi, ali ne i ono što dato nije; to lopovi odnose ili pak kraljevi, u požaru ili na drugi način nestane.