Jednom je Blaženi boravio kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice. Onda poštovani Añña Kondañña, posle veoma dugo vremena, dođe do Blaženog. Kad je prišao, pade pred noge Blaženog, poče da mu ljubi stopala i da ih miluje rukama, izgovarajući svoje ime: „Ja sam Kondañña, Blaženi! Ja sam Kondañña, Srećni!” Onda se u poštovanom Vaṅgīsi javi ovakva misao: „Ovo je poštovani Añña Kondañña, koji posle veoma dugo vremena, dođe do Blaženog… pa mu ljubi stopala i miluje ih rukama, izgovarajući svoje ime… Voleo bih da, u prisustvu Blaženog, pohvalim poštovanog Añña Kondaññu prikladnim stihovima”. Na to poštovani Vaṅgīsa ustade sa svog mesta i prebacivši gornji ogrtač preko jednog ramena, u znak poštovanja sklopi dlanove u pravcu Blaženoga i reče: „Javilo mi se nadahnuće, Blaženi! Javilo mi se nadahnuće, o Srećni!” A Blaženi mu reče: „Onda izrazi svoje nadahnuće, Vaṅgīsa.” Tada Vaṅgīsa ovim prigodnim stihovima, u prisustvu Blaženog, pohvali Añña Kondaññu: „Probuđen odmah za Budom, taj stari monah, jeste Kondañña silnog napora. Onaj što stalno nastanjuje prijatna boravišta osame. Ono što učenik treba da postigne, prateći Učiteljev savet, sve je on to postigao, tako marljiv u vežbanju.