Tada tama nestade za Anāthapindiku i javi se svetlost. Strah, užas i jeza koje je osećao se primiriše. Tako Anāthapindika stiže do Senovitog gaja. A u to vreme Blaženi je – pošto je ustao, jer je noć prošla – praktikovao meditaciju u hodu. Još izdaleka spazi on kućedomaćina Anāthapindiku kako dolazi. Ugledavši ga, on prekide meditaciju i sede na već ranije pripremljeno sedište. Sedeći tako, kad Anāthapindika stiže, on mu reče: „Dođi, Sudatta.” Tada Anāthapindika pomisli: „Blaženi me oslovljava pravim imenom!” i pade pred noge Blaženog, govoreći: „Poštovani, nadam se da je Blaženi spokojno spavao.” (Blaženi:) „Uvek, uvek, spava on spokojno: brahman potpuno oslobođen, koji se ne povodi za zadovoljstvima čula, koji ne poseduje bilo šta, sasvim ohlađen. Presekavši sve veze i prevladavši strah u srcu, smiren, utihnuli boravi srećan, dostigavši mir svesnosti.”

1. Indaka

Sukkā (1)