Jednom je Blaženi boravio kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju, u manastiru koji je podigao Anāthapiṇḍika. Kad je jednom noć bila na izmaku, grupa Satullapa božanstava izuzetne lepote, dođe do Blaženog i obasja svojim sjajem čitav Đetin gaj. Kad su stigli, pokloniše se Blaženom, pa stadoše sa strane. Stojeći tako, jedno božanstva u prisustvu Blaženog izgovori ove stihove: „Zbog nepažnje i sebičnosti dar ne biva dat; ako želi da stekne zasluge, mudar treba da daruje.” Onda neko drugo božanstvo u prisustvu Blaženog izgovori ove stihove: „Upravo ona muka od koje zazire kada ne daruje zadesi onoga ko ne daruje; glad i žeđ, od kojih se sebičnjak plaši pogode tu budalu u svetu ovom, a i sledećem. Zato, uklonivši sebičnost, pobednik nad tom nečistoćom neka daruje. Dobra dela su bićima blagorodna kada se u drugom svetu rode.” Onda neko drugo božanstvo u prisustvu Blaženog izgovori ove stihove: „Među smrtnicima ne umiru oni koji poput saputnika na putovanju sa drugima dele iako i sami malo toga imaju: to je zakon večni. Neki dele ono malo što imaju, drugi koji imaju mnogo ne žele da daju. Daru datom i kada se malo ima vrednost se uvećava hiljadu puta.” Onda neko drugo božanstvo u prisustvu Blaženog izgovori ove stihove: „Davati ono što je teško dati, činiti ono što je teško učiniti, rđavi takve stvari ne čine, jer put dobrih teško je slediti.