Kraj Sāvatthīja. Jednoga jutra monahinja Upaćālā se obukla… da tu provede ostatak dana. Tu joj Māra, Zli, u želji da u monahinji Upaćāli izazove strah, uznemirenost i jezu, u želji da joj naruši koncetraciju, priđe i obrati joj se ovim stihovima: „Gde bi želela da se ponovo rodiš, monahinjo?” „Ja uopšte ne želim da se ponovo rodim, prijatelju.” „Postoje bogovi neba trideset trojice i Yama sveta, kao i bogovi Tusita sveta; božanstva koja se oduševljavaju stvaranjem, i bogovi koji upravljaju. Usmeri svoj um ka njima i doživećeš blaženstvo.” „Postoje bogovi neba trideset trojice i Yama sveta, kao i bogovi Tusita sveta; božanstva koja se oduševljavaju stvaranjem, i bogovi koji upravljaju. Ali oni su još uvek sapeti okovani čulima i ponovo padaju pod vlast Mare. Čitav svet je u plamenu, čitav ovaj svet gori, celim svetom vatre besne, i ceo ovaj svet podrhtava. Tamo gde ne podrhtava i ne plamti, tamo gde neuki kročiti ne mogu, tamo gde nema uporišta za Maru: tek tamo um moj ushićen biva.” Na to Māra, Zli, shvativši: „Monahinja Upaćālā me prepoznala”, tužan i potišten nesta u trenu. Monahinje Sīsupacālā