Jednom je neki monah boravio u zemlji Kosala, u gustoj šumi. I postao je previše prisan sa jednom od porodica u obližnjem selu. Tada božanstvo koje je nastanjivalo tu gustu šumu, osetivši milosrđe prema tom monahu, želeći mu dobro, u želji da u njemu probudi osećaj neodložnosti, uze oblik domaćice te porodice, približi mu se i obrati sledećim stihovima: „Na obalama reka, na odmorištima, u dvoranama i na ulicama, ljudi se okupljaju i šire tračeve da nešto postoji između tebe i mene.” (Monah:) „Mnoge glasine i druge nelagode asketa mora strpljivo da podnese. Ne sme time biti uznemiren, jer sve to njega ne prlja. A onaj koga glasine plaše, kao šumskog jelena vetar, takvoga lakoumnim nazivaju, jer on svoj zavet ne ispunjava.”

1. Šuma

Vađđi princ