Tako, Bhaddāli, neki monah ne vežba sebe u okviru Učiteljevog nauka. On ovako razmišlja: “Kako bi bilo da odem na osamljeno, mirno mesto: u šumu, podnožje drveta, planinu, klisuru, pećinu, mesto za kremaciju, gustu džunglu, proplanak, stog sena–možda bih dosegao nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih.” I ode on na osamljeno, mirno mesto. Dok tamo živi izolovan, Učitelj ga osuđuje, mudri saputnici u svetačkom životu koji su se raspitali o njemu, osuđuju ga, božanstva ga osuđuju i on sam sebe osuđuje. Pošto ga tako osuđuju Učitelj, mudri saputnici u svetačkom životu, božanstva i on sam, ne doseže nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih. A zašto? Tako biva s onim ko ne vežba sebe u Učiteljevom nauku.