Onda brahmanski učenik Sañđikāputta reče princu Bodhiju: „Gospodar Bodhi kaže: ’Ah, Budni! Ah, Dhammo! Kako je samo dobro objavljena Dhamma!’ Ali ne kaže: ’Uzimam učitelja Gotamu za utočište, uzimam Dhammu i monašku zajednicu za utočište.’“ „Ne govori tako, dragi moj Sañđikāputta, ne govori tako. Čuo sam i naučio iz usta sopstvene majke: Jednom je prilikom Blaženi živeo kraj Kosambija, u Ghositinom gaju. Onda moja majka, koja tada beše trudna, otide do Blaženog i pošto mu se pokloni, sede sa strane i reče: ’Poštovani gospodine, princ ili princeza u mojoj materici, šta god da bude, uzima utočište u Blaženom, uzima Dhammu i monašku zajednicu za utočište. Neka Blaženi zapamti moje dete kao svog nezaređenog sledbenika, koji ga uze za svoje utočište do kraja života.’ Jednom je prilikom Blaženi živeo u zemlji Bhagga, kraj Suṁsumāragire, u Bhesakaḷā gaju, parku jelena. Onda moja dadilja, noseći me u naručju, otide do Blaženog. Pošto mu se pokloni, sede sa strane i reče: ’Poštovani gospodine, princ Bodhi uzima utočište u Blaženom, uzima Dhammu i monašku zajednicu za utočište. Neka ga Blaženi zapamti kao svog nezaređenog sledbenika, koji ga uze za svoje utočište do kraja života.’ Sada, dragi moj Sañđikāputta, treći put uzimam Blaženog za utočište, uzimam Dhammu i monašku zajednicu za utočište. Neka me Blaženi zapamti kao svog nezaređenog sledbenika, koji ga uze za svoje utočište do kraja života.„