Kad ovo bi izrečeno, princ Bodhi reče Blaženome: „Poštovani gospodine, kada monah pronađe Tathāgatu da ga obučava, koliko dugo treba da upozna i dostigne ga sam za sebe, ovde i sada, cilj svetačkog života, radi kojeg sinovi dobrih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike?“ „Prinče, odgovoriću ti pitanjem. A ti odgovori onako kako misliš da treba. Šta misliš, prinče? Jesi li vešt u rukovanju podbadačem dok jašeš slona?„ „Da, jesam.“ „A šta misliš, prinče? Recimo da ovamo dođe neki čovek razmišljajući: ’Princ Bodhi je umešan u rukovanju podbadačem dok jaše slona; vežbaću tu veštinu pod njegovim vođstvom.’ Ako nema poverenja, on ne bi mogao postići ono što jeste moguće postići kad neko ima poverenja; ako je ozbiljno bolestan, ne bi mogao postići isto ono što jeste moguće postići kada neko nije bolestan; ako je sklon obmani i prevari, ne bi mogao postići ono što jeste moguće postići kada je neko pošten i iskren; ako je lenj, ne bi mogao postići ono što jeste moguće postići kada je neko energičan; ako nije mudar, ne bi mogao postići ono što jeste moguće postići kada je neko mudar. Šta misliš, prinče? Da li bi takvog čoveka mogao da naučiš rukovanju podbadačem?„ „Ako bi imao makar samo jednu od tih mana, ne bih mogao da ga podučim, a kamoli ako bi ih imao svih pet!“