„Monasi, sinovi dobrih porodica koji su napustili dom i otišli u beskućnike iz poverenja u mene–uživaju li oni u svetačkom životu?“ Po drugi i po treći put monasi ostadoše nemi. Na to on pomisli ovako: „A kako bi bilo da pitam te sinove dobrih porodica?“ Pa se obrati poštovanom Anuruddhi ovako: „Anuruddha, uživate li vi u svetačkom životu?“ „Poštovani gospodine, svakako da uživamo u svetačkom životu.“ „Dobro je, dobro je, Anuruddha! Dobro je za vas sinove dobrih porodica koji ste napustili svoj dom i otišli u beskućnike iz poverenja u mene, da uživate u svetačkom životu. Pošto ste još uvek mladi, crne kose i obdareni blagoslovom mladosti, u najboljim godinama, mogli ste da uživate u čulnim zadovoljstvima, a ipak ste napustili dom i otišli u beskućnike. I niste to učinili zato što su vas naterali kraljevi, niti lopovi, niti vaši dugovi, iz straha ili da biste sebe prehranili. Umesto toga, niste li napustili dom i otišli u beskućnike pošto ste ovako razmišljali: ’Žrtva sam rođenja, starosti i smrti; žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Možda je moguće pronaći kraj čitavom ovom okeanu patnje?’ „Da, poštovani gospodine.“