„Ali, Udāyine, ti na taj način možeš još dugo da ideš. Kažeš: ’Poštovani gospodine, ta lepota jeste savršena lepota, nju ne može da nadmaši bilo koja druga lepota, koliko god bila visoka ili uzvišena’, pa ipak ne govoriš šta ta lepota jeste. Zamisli čoveka koji kaže: ’Zaljubljen sam u najlepšu devojku u ovoj zemlji.’ A onda ga pitaju: ’Dobri čoveče, ta najlepša devojka u ovoj zemlji u koju si zaljubljen–znaš li da li je iz kaste plemića, brahmana, trgovaca ili najamnika?’, a on odgovori: ’Ne znam.’ A onda ga pitaju: ’Dobri čoveče, ta najlepša devojka u ovoj zemlji u koju si zaljubljen–znaš li njezino ime ili klan?… Je li visoka, niska i srednje visine?… Da li joj je koža tamne, braon ili zlatne boje?… U kojem selu ili gradu živi?’, a on odgovori: ’Ne znam.’ I na to ga pitaju: ’Dobri čoveče, da li ti to voliš devojku koju nikad nisi upoznao ili sreo?’, a on odgovori: ’Da.’ Šta misliš, Udāyine, ako bi tako bilo, zar reči tog čoveka ne bi zvučale kao besmislice?“ „Svakako, ako bi tako bilo, reči tog čoveka zvučale bi kao besmislice.“ „Isto tako, Udāyine, i ti kažeš: ’Ta lepota jeste savršena lepota, nju ne može da nadmaši bilo koja druga lepota, koliko god bila visoka ili uzvišena’, a ipak ne kažeš šta ta lepota jeste.“ „Poštovani gospodine, kao što divan dragi kamen beril, sa osam stranica, dobro izbrušen, kad leži na crvenom brokatu, svetluca, zrači i blista, takve lepote je i sopstvo (koje preživi) neoštećeno posle smrti.“