Domaćine, zamisli gustu šumu ne suviše udaljenu od nekog sela ili grada i u njoj voćku punu plodova, ali nijedan još nije još pao na zemlju. A onda se pojavi čovek kojem treba voće, traži voće, ide u potragu za voćem, te uđe u šumu i ugleda voćku punu plodova. Na to pomisli: ’Ova voćka je puna plodova, ali nijedan još pao na zemlju. Znam kako da se popnem na drvo, pa zašto se na njega ne bih popeo, najeo se koliko god želim i još napunio torbu.’ Tako i učini. Onda se pojavi drugi čovek kojem treba voće, traži voće, ide u potragu za voćem, sa oštrom sekirom u ruci, te uđe u šumu i ugleda voćku punu plodova. Na to pomisli: ’Ova voćka je puna plodova, ali nijedan još nije pao na zemlju. Ne znam kako da se popnem na drvo, pa zašto ne bih posekao ovo drvo u samom korenu, najeo se koliko god želim i još napunio torbu.’ Tako i učini. Šta misliš, domaćine? Ako onaj prvi čovek što se popeo na drvo ne bi brzo sa njega sišao, kad se drvo sruši, da li bi slomio ruku, nogu ili neki drugi deo tela, da li bi zbog toga poginuo ili bio teško povređen?„ „Da, poštovani gospodine.” „Isto tako, domaćine, plemeniti učenik ovako razmišlja: ’Blaženi je zadovoljstva čula uporedio s voćkom; ona donose mnogo patnje i mnogo nevolja, velika je opasnost u njima.’ Sagledavši to onako kako zaista jeste, s pravom mudrošću, on izbegava smirenje koje je raznoliko, zasnovano na raznolikosti, i razvija smirenje koje je ujedinjeno, zasnovano na jedinstvu, u kojem vezivanje za materijalne stvari ovoga sveta potpuno prestaje, bez ostatka.