O tome mudar čovek ovako razmišlja: ’Ovaj dobri učitelj zastupa ovakvo učenje i gledište: „Nema ničega datog… posle smrti oni ne postoje.“ Ako su reči ovog dobrog učitelja istinite, onda sam ja ovde (u ovom učenju) obavio (svoju dužnost) time što ga nisam praktikovao, onda sam ovde živeo (svetački život) tako što ga nisam živeo. Obojica smo jednaki ovde (u ovom učenju), obojica smo stigli do jednakosti, pa ipak ne kažem da smo obojica posečeni i uništeni raspadom tela, da posle smrti nećemo postojati. Ali suvišno je za ovog dobrog učitelja da ide okolo nag, da bude obrijane glave, upinje se da stalno bude u čučećem položaju i čupa sebi bradu i kosu, pošto ću i ja, koji živim u kući punoj dece, koristim sandalovinu iz Benaresa, nosim cvetne vence, koristim mirise i razne pomade, primam zlato i srebro, stići na potpuno isto odredište, imati isti budući kurs kao i ovaj dobri učitelj. Šta ja to znam i vidim zbog čega bi trebalo da živim svetačkim životom predvođen ovim učiteljem?’ I tako, kad ustanovi da je taj put negacija svetačkog života, okreće se od njega i napušta ga. To je prvi put negacije življenja svetačkog života koji je objavio Blaženi, znalac i vidilac, plemeniti i potpuno probuđeni, put kakav mudar čovek svakako ne bi živeo. Ako bi ga i živeo, svakako ne bi dostigao istinski put, Dhammu koja je blagorodna.