„Isto tako, Māgandiya, kad sam ranije živeo životom domaćina… Pošto u njemu uživam, nemam zavisti prema onome što je niže, niti se time oduševljavam. Zamisli, Māgandiya, čoveka obolelog od lepre, s ranama i plikovima po udovima, crvi ga iznutra riju, te se češe noktima sve dok se ne pojave otvorene rane, a onda udove anestezira držeći ih iznad jame s užarenim ugljevljem. Onda njegovi drugovi i prijatelji, saplemenici i rodbina dovedu lekara da mu pomogne. I lekar spravi lek, te čovek bude izlečen od lepre i postane zdrav i srećan, nezavisan, sam svoj gospodar, sposoban da ide kud mu je volja. I onda ga dva snažna čoveka zgrabe za obe ruke i počnu da ga vuku ka onoj jami s užarenim ugljevljem. Šta misliš, Māgandiya? Hoće li se taj čovek otimati?“ „Da, učitelju Gotama? A zašto? Jer ta vatra u jami zaista peče, boli i prži.“