Kada je njegov koncentrisan um postao tako pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoća, bez nesavršenosti, prilagodljiv, lako vođen, postojan i stabilan, usmerava ga ka znanju o uklanjanju otrova. Vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo je patnja”; vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo je nastanak patnje”; vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo je prestanak patnje”; vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo je put koji vodi prestanku patnje.” Vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo su otrovi”; vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo je nastanak otrova”; vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo je prestanak otrova”; vidi, kao da mu je pred očima: „Ovo je put koji vodi prestanku otrova.” Kada zna i vidi tako, njegov um je oslobođen otrova želje za zadovoljstvima čula, otrova želje za bivanjem i otrova neznanja. Kad je oslobođen, tada dolazi znanje: „Slobodan sam.” On razume: „Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja.” To je, monasi, vrsta osobe koja ne nanosi bol sebi, niti praktikuje mučenje sebe, a istovremeno ne nanosi bol drugima, niti praktikuje mučenje drugih–osobe koja je, pošto ne muči ni sebe ni druge, ovde i sada bez žudnje, stišana i ohlađena, živi ispunjena blaženstvom, učinivši sebe plemenitom.” Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženoga. Čovek iz Aṭṭhakanāgare