Zamisli, Udāyine, čoveka siromašnog, bez prebijene pare, lišenog svega, živi u trošnoj udžerici otvorenoj za vrane, ne baš najbolje vrste, spava u trošnom ležaju od pruća, ne baš najbolje vrste, u loncu čorba sa tek pokojim zrnom graška i semenkom bundeve, ne baš najbolje vrste, a žena mu nalik veštici, ne baš najbolje vrste. I on možda ugleda monaha u manastirskom parku, kako sedi u hladu drveta, ruku i nogu opranih posle ukusnog obroka, posvećenog razvijanju sopstvenog uma. Na to pomisli: ’Kako je prijatan život askete! Kako je zdrav život askete! Kad bih samo mogao da obrijem kosu i bradu, obučem žuti ogrtač i napustim dom, te odem u beskućnike!’ Ali kako nije u stanju da napusti svoju trošnu udžericu otvorenu za vrane, ne baš najbolje vrste, svoj trošni ležaj od pruća, ne baš najbolje vrste, lonac čorbe sa tek pokojim zrnom graška i semenkom bundeve, ne baš najbolje vrste, i ženu nalik veštici, ne baš najbolje vrste, nije u stanju ni da obrije kosu i bradu, obuče žuti ogrtač i napusti dom, te ode u beskućnike. A onda zamisli nekoga ko kaže: ’Lanci kojima je ovaj čovek vezan, tako da nije u stanju da napusti svoju trošnu udžericu… za njega su slaba, meka, trula, šuplja omča.’ Da li bi on govorio istinu?” „Ne, poštovani gospodine. Lanci kojima je taj čovek vezan, tako da nije u stanju da napusti svoju trošnu udžericu… i ženu nalik veštici, ne baš najbolje vrste, nije u stanju ni da obrije kosu i bradu, obuče žuti ogrtač i napusti dom, te ode u beskućnike– za njega su ti lanci snažna, čvrsta, uska, neraskidiva omča i debeli jaram.”