–„Imam, veliki kralju. Postoji trgovački grad Vebhaḷinga, u kojem živi grnčar Ghaṭīkāra. On je moj pokrovitelj, moj glavni pokrovitelj. A ti, veliki kralju, sada misliš: ‚Blaženi Kassapa, plemeniti i potpuno probuđeni, ne prihvata boravište u Benaresu koje bih mu obezbedio da provede period monsuna‘ i veoma si razočaran i tužan; ali grnčar Ghaṭīkāra nije i neće ni biti. Grnčar Ghaṭīkāra uzeo je kao utočište Budu, Dhammu i Sanghu. Odustao je od ubijanja živih bića, uzimanja onoga što mu nije dato, nedoličnih čulnih zadovoljstava, od laganja i od vina, alkohola i drugoga što pomućuje svest, podstiče nemarnost. Potpuno se pouzdaje u Budu, Dhammu i Sanghu, poseduje vrline koje su drage plemenitima. Oslobođen je sumnjičavosti u pogledu patnje, nastanka patnje, prestanka patnje i puta koji vodi prestanku patnje. Jede samo u jednom delu dana, drži se celibata, čestit je, dobrog karaktera. Ostavio je na stranu dragulje i zlato, odustao od zlata i srebra. Ne kopa zemlju u potrazi za glinom ni ašovom, ni rukama; ono što nađe na obali koja se obrušila u reku ili što iskopaju životinje, to natovari na kola i donese kući; kad napravi ćupove, ovako kaže: ‚Neka bilo ko kome se sviđaju, ostavi ovde malo odabranog pirinča, odabranog pasulja ili odabranog sočiva, pa neka uzme što mu je drago.“ Izdržava slepe i ostarele roditelje. Kako je raskinuo pet nižih okova, spontano će se preporoditi (u čistim boravištima) i odatle dostići krajnju nibbānu, a da se više ne vrati na ovaj svet.